Ораховац у повељама српских владара, властеле и црквеним књигама

Први пут Ораховац је записан у повељи цара Душана 1348. године у коме се Ораховац наводи као међашко место које је Душан поклонио Хиландару: ’’А се међа Пинушинцем (сточарско – влашко село) и Забјалу на Криву Крушку (Велика Круша), на Рујен, на Мрамор, на Подлески, на Грудину на Ораховац у Бабуну на Длги Дјел на Иквице...’’. Сви поменути називи постоје и сада или као села или као потеси – топонима између ораховачког и великохочког атара: влашки катун Пинушинци (Понушице) је ишезло, а становништво је потурчено а делимично пребегло. Подлеска је садшња Леска између Ораховца и Велике Хоче. У другом делу следи превод из повеље:’’А се међа Јанчишем от Ораховца’’.
У литератури постоји део превода из Арханђелске повеље која потврђује куда је водила међа између ораховачког, хочког, јанчишког и пагарушког атара. Из Хиландарске повеље цара Душана 1355. године види се значај Ораховца. Повељом се наређује судији Парапки да у Ораховцу одабере 12 добрих стараца – поротника који ће са судијом одредити међе црквеном забелу и пасиштима око понорца и Лабучева:’’...и посла ми судију Парапка да им ослободи станика и од коњара забел црквени Понорац и Крушцицу и Лабичево: да нађе од Ораховца 12 стараца добрих људи куда је међа Понорцу и Крушцици и Лабичеву’’.

Да је Ораховац био Хиландарски метох потврђује се повељом Гргура Бранковића и браће му Лазара и Ђурђа и мајке има Маре, којом они крајем XIV и почетком XV века дарују Хиландару село Ораховац:’’…и принеском матери божјој хиландарској малоје сије преноженије: село Ораховац с виногради, с њивама, с ливадама, с овћијом, с вртови и с воденицама и својеми међами и правинами села Ораховца от вјека и от цара Стефана даних...’’.приликом даривања Ораховца у повељи се наводи међа ораховачког атара са више десетина топонима, места, оријентира и слично.

‘’ И се међа Ораховца: от Рибника низ реке мимо луку Станкову, уз брдо на Јохлину Главу (брдо), те на њиву Бојка дијакона, уз брдо мимо шуму на Кузмин виноград под њиву Моника Богића’’, и тако настављају се имена Врањестенски поток, Врањина стена, Славника њива, Калњен (Канин) поток, Кобиља глава, Малашинов студенац, Јануиски равник, Јанушчије (Јанчиште), Хоча, Дубоки Дол, управо Ђедов Дол, Велики Дуб, Крста или Злонгина Краста, Вакуфски Забео, Рио, Кориште (Крајште - Крајиште), Леска, Пржине, Бугарска Чесма, Блата, Хамовац, Дубљане Расоје, Полатице, Бор, Грдолац, Врелски Поток, Исподсело, Мачине, Кучиште и друга.
У поменику Св. Тројице код Мушутишта 1465. године записано је место Радвецљ. По аутору преведеног поменика Петра Костића записано место је Ораховац, а дародавци су његови житељи Срби. У девичком катастиху помињу се од 1768. до 1777. године више пута дародавци Срби и муслимани Гоге из Ораховца.

Старо српско становништво села ораховца записано у Душановој повељи 1348. године

У средњем веку село Ораховац је дуго време било Хиландарска својина. То се потврђује повељом Гргура Вуковића и браће му Лазара и Ђурђа и мајке им Маре, којом они крајем XIV и почетком XV дају Хиландару село Ораховац. Приликом одређивања међа између ораховачког и атара других села наводе се српска имена домаћина кућа из Ораховца чија су имања постојала на међама. У повељи су записана ова имена и њихове својине: Станкова лука, њива Бојка Дијакова, Кузмин виноград, њива Монике Богића, Хранина њива, Михоинкова њива, Славникова њива, Mалишанов студенац и Канин поток.

Село Ораховац мали у турско време 1591. године

Турским катастарским пописом Призренске области из 1591. године село Ораховац мали у саставу Хочанске нахије је имало 5 домаћина кућа и један одрастао неожењен мушкарац, односно 6 кућа. Њихова имена записан су у дефтеру и то: Никола Андрејев, Страхиња Илијев, Петко Николов, Павле Илијин, Дамјан Николин, и Којцин Илијин. Положај Ораховца Малог није утврђен. Могуће је да је то насеље могло постојати на овим потесима: Орашју, Расеју или на потесу садашњег винарског подрума на коме су пронађени предмети материјалне културе из II века нове ере.

Порекло и миграције становништва Ораховца

Становништво Ораховца се састоји од потомака српскогстароседелачког становништва, потомака исламизираних Срба – муслимана и потомака досељених група народа и народности: Арбанаса (Шиптара), Цинцара, Цигана, Турака и других. Досељеници су долазили из најближих околних села која су махом ишчезла.
Према турским катастарским подацима после 1571. године у селу Ораховцу Великом постојало је 48 српских и 8 муслиманских кућа, а у Ораховцу Малом 7 српских кућа и баштина, док муслиманских није било.
По статистици руског конзула Ивана Степановича Јастребова крајем XIX века, именом Раховац бројао је 350 муслиманских , 123 српских православних, 64 православних Цигана и 9 кућа турских Цигана или укупно 546 кућа или око 3500 становника.
Према народној традицији, током турске владавине нарочито у XVI веку за време чувеног Синан паше, један део ораховачког српског становништва иселио се бежећи испред зулума, док је известан број породица прихватио ислам. Са преласком на мухамеданство такве су породице постепено прелазиле и у другу народност, нарочито у арбанашку (муслиманских) породица у Ораховцу њих 144 води српско порекло или не желе да се изјасне за било коју другу народност.

У вези са исламизациојом и денационализацијом истраживач М. Красинићи преноси више занимљивих предања. Једно такво приповедање говори о томе како су преци данашњих муслимана Вукашиновића прешли на ислам за време Турака: ‘’Једном дођу код њиховог претка Вукашина три турске спахије на конак. Кад су поставили софру за вечеру, спахије су захтевале да сви мушкарци поседају са њима, а жене нека служе вечеру. У то време Српкиње у Ораховцу криле су се и носиле фереџу као и муслиманске жене, све до 1912. године, па је овакав захтев спахија био понижавајући.
Домаћин оштро одбије такав захтев, те дође до крвавог сукоба између укућана и гостију, у коме погинуше све три спахије. Домаћин Вукашин сам оде и пријави се властима, рекавши да је то морао учинити јер је муслиман те као таквом вера му не дозвољава да му неко туђ гледа жене. Власти су знали да је Вукашин православан, али му одговоре да је све у реду, пошто каже да је муслиман, коме вера налаже да не сме показивати туђину своје жене. Отада, према предању, Вукашиновићи постану муслимани’’.

Оваквих и сличних примера било је безброј. Међутим у ислам се прелазило и због економских разлога: православнима се бесправно одузимала имовина, земља, пашњаци и шуме. Они су плаћали веће дажбине, а било је и таквих који су због награда и звања прихватали другу веру. Истраживач М. Краснићи наводи један интересантан пример о насилном спровођењу у ислам: ‘’Па и многе хоџе, тада верне слуге турске политике, проповедале су у џамијама и говориле својим верницима: Севап је ако обратите каурина праву веру. Колико сам могао сазнати током испитивања становништва на терену, у Ораховцу има око 30 муслиманских кућа српског порекла’’. Али мишљење ораховачких Срба по овом питању је другачије.

Исељавање православног становништва из Ораховца и околине

По Панти Срећковићу прва масовнија исељавања српског сеоског становништва из ораховачких села настала су после Аустро-турских ратова (1690. - 1735. год.). О томе постоји и запис: ’’На позив патријарха Арсенија III до 37000 српских породица оставило је најлепше земље наших праотаца и они се иселише у Аустрију. Тај одлазак Срба из своје постојбине био је гори и црњи од косовске битке. Косовска битка је убила српску државну независност, али је народ остао и само је требало почекати, да прохуји сила турска, пак да се народ појави целокупан, пун живота и снаге. Народ из Брњаче, на коју је водио пут, плашећи се Татара, бежао је у Гору и није се више враћао’’.
Јован Цвијић је забележио, да је из Ораховца од последњег српско-турског рата, до првог балканског рата (1886/87. – 1912.), због зулуму исељена 41 српска кућа.
После Српско-турких ратова српски народ, у крајевима који су држали Турци, постао је још више обесправљен, малтретиран, гоњен и убијан. О томе постоје подаци у Архиви Приштинског конзулата у Београду.

Хочанска комитска трагедија, маја 1905. године, која је хероизмом комита упалила бакљу слободе за све потлачене балканске народе и уздрмала Отоманску империју , пружила је могућност турским властима и арнаутским башибозуцима да се несметано обрачунавају са српским покретима отпора и спроводе најцрње тортуре и пљачке над српским живљем. После те херојске борбе наших Југ-Богдановаца, под притиском Арнаута и српских муслима из Ораховца је прибегло више породица. За Призрен су пребегли Кујунџићи (3 куће), Миленковићи (2 куће) и Јовичићи (3 куће). За Урошевац су такође пребегли Грковићи (4 куће) и Кујунџићи (2 куће). Пребега је било и из Велике Хоче: Зивгаревићи за Призрен (3 куће), Прокупље (2 куће) и још неколико њихових сродника за Куршумлију. Неколико породица из Зочишта, Оптеруше, Ретимља, и Велике Круше пребегло су из истих разлога за Призрен.
Бугарска окупација ораховачког краја (1914-1918) убрзала је и повећала број избеглих породица у унутрашњост Србије. Истовремено неколико десетина српских младића способних за војску, Бугари су интернирали у њихове логоре на обали Дунава. Знатан број тих интерниста је страдао у тим логорима. Био је то велики губитак за Српски народ.

Априла 1941. године, после слома војске краљевине Југославије, посебне окупаторске и њихове квинслишке јединице састављене од шиптарских добровољаца насрнуле су на сва насеља по Космету. Том приликом извршен је масовни геноцид над српским становништвом. Спаљено је и порушено је више од 8000 кућа и помоћних просторија, убијено је око 5000 становника, опљачкана целокупна покретна и непокретна имовина, после чега је тај марљив, миран и веома поштен народ, без ичега (око 50000 душа) морао у збег по градовима Србије и Црне Горе. То је била велика насилна геноцидна и једна од најтрагичнијих сеоба Српског народа.
На територије Ораховачке општине спањене су и порушене све насељеничке куће и помоћне просторије. После од ослобађања окупатора 1944. године део пребеглих насељеника вратио се на своја имања. Али су и они скоро 95% до данас, под притиском албанских националиста поново пребегли.
Исељавање српског становништва после Другог светског рата вршено је такође непрестано и под различитим узроцима, од којих су два значајнија: економски и политички, односно незапосленост младе генерације и притисци албанских сепаратиста.

Године 1912. Ораховац је имао 158 српских кућа и просечно по: 5 чељади (око 800 становника), 5 карлица њива (790 карлица), 4 мотика винограда (630 мотика и око 20 косца ливада). Након 48 година тј. 1960. године после расформирања задруге у којој су сељаци удружили своја имања, део тих имања је прешао у власништво новоформиране виноградске задруге, па су тако сељаци изгубили део својих имања. Поред тога систем дечијег додатка и државна служба привукли су већинско српско становништво да отуђе остатак имовине поклонима, завештањем или продајом. Тако је дошло до релативног осиромашења, што је условило да поједине породице и појединци потраже егзистенцију у другим местима. Тако је из самог Ораховца од 1946. – 1981. године исељено 45 српских породица и 32 појединца. О томе постоји списак исељених лица.

Досељавање потомака исламизираних Срба, Цинцара и Арбанаса из Албаније у Ораховац и нека суседна села

Постоје писана дукомента да су турске феудалне власти у усвојеним српским земљама па и у ораховачком подручју у селима и на имањима одбеглих српских породица доводили најпре потомке исламизираних Срба, Цинцара и Арбанаса из Албаније, а касније и Арбанашке католике. Tакво досељавање је било масовније после Аустро-турских ратова 1690. и 1735. године. Тиме је почео да се мења етнички, верски и национални састав становништва.
Касније планиским спровођењем исламизације уз прихватање албанског језика у већем броју ораховачких села преовладало је муслиманско становништво састављено од потомака исламизираних Срба из Албаније, потомака исламизираних Срба староседеоца из села ораховачког подручја, исламизираних арбанаса и денационализованих муслимана. У таквим насељима са исламизираним већинским становништвом, турци су на лак начин увели најпре спахијски, тимарски и зијаметски систем на коме се вршила експлотација српских сељака (чифчија) од стране муслиманских читлук – сахибија (ага, бегова, муфтија, шехова и других).