Стари век - владавина римљана у нашим крајевима

Период римске владавине у овим крајевима трајао је 562 године. Римљани су од 167. године пре нове ере до 117. године нове ере покорили све народе Балканског полуострва и задржали се на њиховим територијама до поделе Римског Царства 395. године нове ере. Територије Балканских земаља Римљани су поделили на провинције на челу са римским намесницима (управљачима). Суровом експлотацијом Римљани су део старих народа романизовали, док се непокорени део балканских народа сачувао у планинама.
Потребно је истаћи, да Римљани нису вршили велику колонизацију сопственог из Италије у наше крајеве, већ су на целом Балканском полуострву имали густу мрежу војних логора и војних станица, а у насељима врђиоце власти - намеснике, од којих је један број био из наших крајева.
У зависности од војно-стратешког и , географског и економског значаја, Римљани су имали бројније логоре и посаде дуж великих река и у Јадранском приморју и у тим крајевим дуже су се задржавали и оставили бројније остатке материјалне културе: темеље и зидине тврђава, мостове, трасиране путеве, водоводе и купатила.

Период владивине Византије и Словена

Након поделе Римског царства (395 г.н.е) Западно Римско царство са седиштем у Риму, устанцима робова и сиротиње и упадима варварских племена (Германа, Авара и Словена), срушено је 473. год. н.е док Источно Римско царство под именом Византија са седиштем у Константипољу (Цариград - Истанбул), војнички и економски врло јако, одржало још хиљаду година, до пада Цариграда под турску власт.
Територија моћне Византије обухватала је: полуострво Малу Азију, Блиски и Средњи Исток, део северне Африке до Туниса, обале Црног мора и део Балканског полуострва, на линији: Шабац - Скадар - лука Сирт у Либији, што значи да су ови наши крајеви хиљаду година били у контакту и сарађивали са Византијцима (Грцима). Постоје историјски подаци да су Византијци у српским крајевима од V века н.е. , до друге половине IX , а у неким областима до XI века, наизменично са Словенима (Србима), управљали српским саоуправним провинцијама.
Византијци су на нашим садашњим просторима оставили трагове културно историјских споменика и друге људске творевине: манастире, базилике, цркве, мостове, тврђаве, путеве, куће и слично.
Од Византијаца су Словени и други православни народи (Румуни, Цинцари и део Албаније) примили писменост, многе обичаје и православну религије. Подизањем тврђаве Каљаја у XI, Византијци су ударили темељ древном Призрену у којем и данас има остатака византијске структуре (темељи блиске Свете Петке, касније седиште српске епископије). Остаци тврђава у шарски жупама, у Подримљу, северној Метохији и на Косову као ии неке старије црккве у Великој Хочи, Зочишту, Ораховцу, Оптеруши, Клини, Доброј Води, Дрснику и Смаћу леже на темељима старих Византијских цркава и манастира.

Прве Словенске државе

Кроз цео Средњи век (V-XV) у свима крајевима на Балкану, навласти су се смењивали Византијци и Словени (Срби, Македноци, Црногорци и Бугари). Срби су у својим страим насељима вековима имали своју локалну власт и управљали у име Византијске власти. Примајући писменост на матерњем језику, они су у и у црквама проповед вршили на словенском језику, па је и црквена власт постепено прелазила у њихове руке.
Касније, ратним походима и женидбеним везама (Стефан Првовенчани, Милутин, Душан) са Византијским двором, успели су да се територијално прошире и успоставе власт над свим Словенима на Балкану, на коме су владали Византици. У борби за власт и територијално проширење словенски владари су имали честе политичке и оружане сукобе.
Словенска историја је пуна таквих немилих догађаја, трзавица, неслоге и крутости. Ипак, Словени су врло рано, упоредо са слављењем Византије и других европских држава успели да формирају сопствене, војнички и економски врло јаке државе.

Српска држава Рашка

Прва српска држава Рашка са седиштем у Расу, код Новог Пазара, формирана је у IX веку (око 840. године). Оснивач те државе био је кнез Властмир. Она је обухватала делове садшње Србије, Црне Горе и бивше Босне и Херцеговине.
После Властмира и Часлава на челу Рашке, а касније и Зете, Захумља, Травуније, Неретвљанске области, Босне, Србије и Македоније били су су Немањићи. Оснивач Немањићке династије био је Симеон Немања син великог жупана Давада.
Ратујући са Византијом, Симеон Немања је 1169. године успоставио власт над Косовом, Метохијом, Алтином у северној Албанији и у деловима Македоније у којима су у већини живели Словени.

Период Турске владавине (1389-1912)

Турци су владали српским земљама 523 године. Средином XIV века они су прешли Балканско полуострво и почели су да покоравају ослабљење и несложне балканске државнице. Након битке на Марици 1371. године Османлије су загосподариле јужним крајевима Бугарске, северним деловима Грчке, Албанијом и Македонијом. Битка на Косову 1389. године била је судбоносна за некада српску моћну царевину. Кнегиња Милица је признала врховну власт Султана Мурата и плаћала годишњи данак. Тиме је Србија постала вазална (зависна) деспотовина, али је на целој територији задржала самоуправну световну и духовну власт и сопствену војну силу која је на позив султана морала ићи у ратне походе под командом турскх везира. Тада су и ови крајеви остали у саставу Српске деспотовине, све до пада Призрена 1455 и Смедерева 1459. године. За то време српска Деспотовина је економски напредовала и војнички ојачала и своје обавезе према Турцима благовремено подмиривала.
Зна се да Деспотовини Турака било врло мало и они нису представљали никакаву опасност по српско становништво. Међутим, политичке, економске и културне прилике у Европи су се нагло мењале, па су Турци морали да предизимају одговарајуће мере безбедности у њиховој Отаоманској империји.

У тежњи за даљим освајањем Европе, Турци су почели да врше војне припреме. Увиђајући опасност од економског и војничког јачања Српске Деспотовине и њене политичке оријентације према хришћанским силама у Еропи, Османлије су одлучиле да је покоре. Њихова освајачка тактика била је тада врло успешнаи увек је доводила до коначне победе над противницима. Градове су освајали у етапама уз претходно солидне припреме. Са великим војним снагама, најпре су вршили, блокаду града, која би трајала до се исцрпе резерве хране, а затим су са добром наоружаном и дисциплинованом војском, у име цара и алаха (бога) упадали у град. Освајање се завршавало покољем виђенијих одраслих мушкараца, а жене и децу су одводили у Турску и тамо их исламизирали.
Тако су освојени многи наши градови и тврђаве. Призрен су Турци освојили 1455. године, али су га српски устанци из Призрена и околних села осободили. Међутим, 1459. године Турци су га поново освојили. Жртава је било на обе стране. Процењује се да је у оба напада на град погинуло више од 3000 Турака и 2000-3000 српских бораца. Сличну судбину доживело је и ново брдо. Оно је освојено 1455. године. Исте године је освојена и тврђава Звечан, а последња српска престоница, Смедерево, 1459. године. Тиме је угашена Српска Деспотовина.

Доласаком Турака у наше крајеве, настале су велике етничке, политичке и војне промене. Турци су у првом налету у целој Деспотовини (посебноу Метохији и Косову) порушили велики број верских (цркава и манастира) и економских објеката из српске прошлости. Анализом фресака и других предмата материјалне културе може се константовати да су турске хорде спасиле неколико десетина старијих српских цркава и конака у Великој Хочи, Зочишту, Оптеруши, Ораховцу, Дреснику, Кијеву, Доброј Води, Малишеву, Јанчишту, Ретимљу, Зоићу и другим местима.
Истовремено је постепенонестајао имућнији слој српског становништва, убијањем од стране Турака и бекством у сигурније крајева. Посебно је брзо страдала српска властела и свештенство. Властелинска и црквена имања приграбили су турски феудалци: аге, бегови, муфтије, сејмени и други. Од српских сељака и сточара одузимали су плодну земљу и боље пашњаке као и велике дажбине у натури, новцу и крви (данак у крви). са процесом исламизације, Османлије су почеле врло рано, али масовнији прелаз хришћана у ислам почео је од половине XVIII века и није престао до балканских ратова. Ове појаве су изазвале покретање српског и другог хришћанског становништва са ових простора северно од Саве и Дунава.

Турци су Српску Деспотовину у админастративном смислу поделили на веће и мање територијалне целине: вилајете (елајете), санџака и нахије. Древна српска престоница Призрен већ у XVI веку постаје центар вилајета (крајине) и санџака (среза), а Велика Хоча центар нахије. Исламизација у Призренском вилајету је обухватала више од половине српског становништва, а у његовом санџаку преко 70%, док је у хочанској нахији тај процес обухватио око 40% српског становништва.
Највећи отпор исламизацији пружила су нека насеља у Подримљу (Зоић, Ретимље, Зочиште, Велика Хоча, Ораховац, и Оптеруша) и Прекорупљу (Дрсник, Долац, Кијево, Игларево, Добра Вода, Сврхе и др.) Српско становништво у овом крају је вековима трпело велики економски, политички и верски притисак од стране разних зулумћара, али је ипак сачувало српске обичаје, веру и народност. Ратни и међуратни периоди (1912 -1941).
Овај кратак временски период од непуне три деценије био је буран и судбоносан за све народе Балкана и Европе. У то време вођена су два балканска и један светски рат. Ти сукоби донели су донели велике политичке и економске промене. Измењене су државне границе у Европи , створене су нове државе и скинут је јарам феудализма. Тај период би се могао поделити на три неједнака временска раздобља, и то: владавину Прве Србије од 1912 - 1915. године, период бугарске окупације од 1915 - 1918. године и деветнаестогодишњи период владавине Краљевине Срба, Хрвата, и Словенаца, односно, 1929. године, владавине Краљевине Југославије.

Период балканских ратова и владавина прве Србије

Уз претходно политичке и војне припреме (потписивањем економских и војних споразума) балканске краљевине: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска, у октобру 1912. године су објавиле рат Турској и за непуна три месеца потукле османлијску војску и тиме вечно осободиле своје сународнике од вишевековне турске феудалне и експлотаторске владавине.
После жестоких борби на Кумановском, Скопском, Битољском и Скадарском фронту, српска војска је уз садејство црногорске војске ослободила већи део Македоније, Косову и Метохију, северну и средњу Албанију, делове Црне Горе, а уз садејству са Бугарском војском и Једрене.
После повлачења турске војске из поменутих области и крајева све четири краљевине добиле територијална проширења, а Албанија, на интервенцију великих сила (Немачке , Аустрогарске, Италије) постала је краљевина. Део српске војске (Прва српска Армија) је у оквиру ратних операција и у садејству са тРећом српском Армијом 21. октобра 1912. година ослободила Призрен и остала насеља у Метохији.

Када је Србија 18. октобра објавила рат Турској, јединице Треће Армије под командом генерала Боже Јанковића прешле су Преполац и ослободила мало Косово, а 22. октобра и Приштину. Од 24. - 27. октобра иста војска је ослободила Липљан, Урошевац, Гњилане, Качаник, Вучитрн и Косовску Митровицу.
Потом је Ибарска војска кренула у правцу Клине и Пећи. Удруженим снагама источног одреда Црногорске војске, под командом јанка Вукотића које су пре тога ослободиле Пећ и Ибарске војске, 4. октобра 1912. године, после поражене су турске и шиптарске чете и ослобођена је и Ђаковица. У овим борбама су учествовали и делови Дринске Треће српске Армије. наиме, Друга Дринска дивизија позива и остале јединице Треће армије и после четвородневних борби код Штимља, Црнољева и Дуља, ослободиле су Суву Реку и Призрен. На том правцу је било више 20 000 турских војника и башибазука, али они нису српској пружили велики отпор. Један део Дринске дивизе ИИ позива, после ослобођења Суве Реке кренуо је у правцу Велике Хоче, Ораховца и Ђаковице и 4. октобра учествовао у борбама за ослобођење Ђаковице.

Српски народ је ослободиоце дочекао са одушвљењем, јер је више од пет векова био под Турцима. Након успешних борби команда српске дозволила је да се одреди попуњавају српским добровољцима из ослобођених крајева и упућују на друга ратишта. На позив главне војне команде многи млади и способни становници из Метохије укључивани су у српске и црногорске јединице и борили се на другим фронтовима до коначног ослобођења од Турака.
После ослобођења, на територији целе Србије и Црне Горе извршена је територијална и административна подела на војне и цивилне округе и срезове. Успостављена је правна власт у ослобођеним крајевима и проглашена једнака права свим народима који живе на једнаким просторима. Потом су вршене припреме за аграрну реформу, како би се откупило што више српске земље, отете од ага и бегова, и поделила беземљашима.