БЕРБА - Александра Јовичић

у бурету је врило грожђе
деда би ме пустио да газим по њему
стопала су ми постајала модра
зрна су била гњецава
он је мислио да ме то весели
па сам глумила да се радујем

неупотребљиви део грожђа звао се комине
комине су се пушиле испред улазне капије
и на крају умирале завршавајући у смећу

за нас децу постојала је посебна посластица
шира – сок од грожђа
ширу нисам окусила деценијама
али се јасно сећам њене слаткоће
имала је укус зрелости
и постајали смо ближи одраслима
наливајући се тим дечјим вином

бербе грожђа биле су мали празници
стриц је имао трактор ми нисмо
моји су били фини
нису се бавили пољским радовима.
прадеда је сву земљу поклонио држави
у замену за дечји додатак
стриц је волео винограде па их је накнадно куповао

деда је посадио воћњак када је отишао у пензију
није дочекао да сазри ниједна од тих воћака
у воћњаку смо мој рођак и ја проводили чаробне дане
замишљајући некад да је прерија
некад да је прашума

почели смо да правимо колибу од прућа
нисмо је довршили а и да јесмо неко би је већ срушио
јер то је било доба када су нестајале и много чвршће куће

није ми жао винограда
ни воћњака
дрво ће давати плода где год га засадиш.
жао ми је једне мале брезе која је расла у суседном забрану
не знам је ли одолела вихору рата
али умела је беспрекорно да чува наше тајне

ДАНАК У СРЦУ - Теодора Великић

Посматрам свој родни град,
Осут крвљу, у души газим јад,
Тело се тресе, ноге ми клецају,
Куће људи од страха јецају.

У грлу гутам камен,
Посматрам нељудски пламен,
Мајко моја, Косово моје,
Ја отишла а још сам чедо твоје.

Остало је друштво и слике детињског доба,
Уместо кућа, гроб до гроба.
Урличу за вуковима хумке,
Више нема оног града, остале су само трунке.

Оно поље још се гуши, кашље и кија,
Људи, и КОСОВО ЈЕ СРБИЈА.
Тамо се и даље суди,
Тамо ко заспи никад' се не пробуди.

Чувај се Косово моје, мајчице моја,
Још у мени блиста, зелена травица твоја,
Има мало крваве росе,
Што је зли људи носе.

Волећу те Косово моје,
И кад' изгубиш све своје боје.
Увек ће Косово бити мој дом и животна бина
Косово је, људи, моја отаџбина.

Ораховцу, сржи моја,
Ја сам још увек твоја,
Да би се вратило, родило време,
Засадих испред старе куће тајно семе.

Акустично одзвањају врисци, недужних, палих људи,
Сви се боре против те ноћне море,
Свуда се чује глас борца,
Једном зазиданог ОРАХОВЦА.

ОРАХОВЦУ БАШТО РАЈСКА - Гаврило Кујунџић

Тамо где најлепше сунце сија,
тамо где најслађе грожђе зри,
сваки ми камен грумен злата,
ту ми је драга капија свака.

Ту се пева свако вече,
као река вино тече,
родни крају ружо мајска,
Ораховцу башто рајска!

Ако те бар једном пут нанесе,
тамо где виноград божији дар,
видећеш срећне, добре људе,
како ти бескрајну љубав нуде.

Ту се пева свако вече,
као река вино тече,
родни крају ружо мајска,
Ораховцу башто рајска!