Извесне различите и заједничке физичке особине у ораховачком подручју

Свако село представља свет за себе. Она се међусобно разликују по положају и природним карактеристикама али имају и неке заједничке особине, посебно у начину рада и коришћењу природе. Под утицајем гена, природне и друштвене средине у насељима се формирају посебни људски типови који на позитивне или негативне начине делују на потомке. У таквом процесу се насеља издвајају на напредна и она која стагнирају. У народу постоје ови изрази: ‘’тупава села’’, ‘’оштроумна села’’, ’’гостољубива села’’, ’’крута села’’ и слично, у зависности који типови људи преовлађују у њима.
У генетском погледу, под утицајем вишевековне туђинске управе, верске и националне асимилације као и вечне миграције становништва у ораховачким насељима становништво је веома измешано, иако је верски и национално издвојено. То сазнање наших предака о делимичној, већој или мањој крвној вези обогатио је дух о њиховој међусобној толеранцији и заштити од туђих насртаја и развило осећај за међусобну сарадњу, односно, на истом простору могу једни поред других, без утицаја верских опредељења радити и живети у миру и слози.

На физичку и психичку конституцију становништва поред гена предака, утицали су и природни и друштвени фактори, начин рода, исхрана, одевање и слично. И по овом питању постоје заједнички и посебни односи и типови личности.
Код становништва словенског порекла (православни и исламизирани) постоје индивидуалне и заједничке особине и конституције. Више од 2/3 таквог становништва је високог раста, снажне мускулатуре, правилно развијено и захваљујући раду, са лакоћом савлађују многе природне препреке. По карактерним особинама су слични: гостољубиви, марљиви, дисциплиновани, имају високу моћ запажања и снажљиви су у тренутку животне опасности. Борбена патриотска осећања преносе се са колена на колено. Око 1/3 словенског становништва због сиромаштва и лоших природних услова у којима живе, слабије су развијени и нижег су раста, али поседују сличне особине као њихови сродници који су економски јачи.

Код обе групе становништва постоје и неке мање психичке разлике. Наиме, код потомака староседелачког становништва постоји високо развијена свест и осећај поноса према својим прецима који су, захваљујући њиховом развијеном патриотизму успели да се одрже на својим огњиштима и сачувају своје српско име, веру и обичаје. Такви су сви они потомци чији су преци пребегли из несталих села око Ораховца. Ми можемо бити поносни на све такве потомке чији су преци дошли из Пагаруше, Јанчишта, Затрића, Нашпоља, Дреновца, Ошвања, оба Рибника, Мачина, Брњаче и других села у Ораховац или Велику Хочу.
Српски и муслимански родови словенског порекла су због тешких животних услова напуштали своја села (дажбине, отимања земље и пашњака, исламизације, крвне освете и слично) напуштали своја насеља у Старој Рашкој и Зети и насељавали се на спахилуцима, тимарима и читлуцима као јефтина и најсигурнија радна снага. Њиховим доласком бројчано је повећано српско становништво. Они су се у почетку тешко привикавали на низијске крајеве и чезнули су за својим планинама, ливадама и пашњацима. Убрзо су се крвно измешали са српским староседелачким потомцима па је тако створен посебан тип људи.

Ипак њихове старије генерације донеле су доста позитивних елемената: гордост, духовност, довитљивост, гостопримство, али и неке неприхватљиве навике, крутости и чежњу за влашћу, па их је локална средина често одтрањивала и излагала критици. С обзиром на доста дуго време од њиховог доласка мало су сачували од своје културне баштине, јер су се асимиловале у већу староседелачку масу. Они помињу свој крај само када су на окупу њихови ближни сарадници, али чувају традицију предака: славу, обичаје, витештво и узајамно поштовање. Док су потомци староседелаца релативно добро очували старо словенске обичаје, језик и културу, досељенички потомци су више изгубили од свог наречја и дикцију па су се скоро изједначили у свакодневном говору.