Српско становништво и насеља записана у српким хрисовуљима у XIV и XV веку

За словенске и остале народе на Балкану од изузетне важности су разноврсна документа у које спадају: натписи, записи, биографије личности, повеље (даровна писма - хрисовуље) српских и грчких владара и феудалаца и други документи од посебне важности.
Из средњег века сачувано је и преведено са старословенског, грчког и турског на српски језик више десетина документа. Најдрагоценији подаци постоје у повељама српских владара које су писане од XII до XV века. Сачувана даровна писма садрже најдрагоценије историјске, демографске, етнографске, географске и привредне податке из српске прошлости на основу којих могу младе генерације могу да стварају многа научна дела . Због тога је од изузетне важности да та стара писана документа детаљно проучиммо.

Манастирска и црквена властелинства

У повељама српских владара записана су ова властелинста: Хиландарско, Дечанско, Арханђелско , Бањско, Грачанско, Девичко и више десетина мањих. Моћ властелинстава одређивана је површином, бројем добара (насеља - метоха), бројем домаћинстава и становништвом. У Немањићкој Србији било је више од 1000 властелинских добара или метоха. Од тога, на подручју данашње Метохије од XII до XV века су постојала 172 метоха, односно, црквена добра. Због великог броја црквених добара Метохија је добила своје име.

Распоред већих црквених властелинства

Хиландарско властелинство са седиштем у манастиру Хиландару, на полуострву Халкидики - Атосу у Грчкој, имало је више од 120 метоха, распоређених на територији северне Грчке, у Македонији и на Косову и Метохији. У Метохији је у XIV веку било 43 хиландарска метоха. Најбројнији су били око Призрена, у Подримљу и Прекоропљу.

Дечанско властелинство је у првој половини XIV века било друго по пространству и броју метоха. Оно је обухватало северни и североисточни део Албаније, тј. Алтин, затим део Зете око Скадарског језера, северну Метохију и део Косова. У оквиру тог властелинства било је 89 села, заселака и других људских насеобина. Скоро сва та насеља носила су српска имена. На основу имена и презимена људи уведених у посебне спискове за сва села, константује да су у њима искључиво живели Срби, па се сматра да је читава територија дечанског властелинства била чисто српска област. Арбанаси су у том простору имали једно село и један катун у Зети око Скадра. У ратарским насељима је било 2166 кућа, а у сточарским 266 кућа, односно бачила и сточарских станова. Арбанаси су имали само 44 куће од 2432 што износи 1.8%.

Арханђелско властелинство је основао краљ Душан Немањић 1348. године са седиштем у манастиру Светих Арханђела Михаила и Гаврила у клисури Бистрице узводно 3km од Призрена. Властелинство је било веома пространо и једно од богатијих. Располагало је плодним земљиштем, виноградима, млиновима, рибњацима, градским трговим, ратарским и сточарским насељима, речним и морским лукама, занатским радњама и другом имовином. Обухватало је делове Македоније око Скопља, Тетова и Гостивара, на Овчем Пољу и у атару Велеса и Струмице, затим Косово и Метохију, Топлицу, Врање, долину Лима, Пилот у Албанији и наше приморје.
У Арханђелској повељи цара Душана наводе се 94 метоха (насеља) на територији Србије, Албаније и Македоније у којима су живели Срби и 17 катуна (сточарских насеља) у којима су живели Арбанаси и Власи.

Седиште Бањског властелинства било је у манастиру Бањска, задужбини Краља Милутина. Метоси манастира Бањска простирали су се у долини Ибра, у атарима око села манастира Бањске код Косовске Митровице, затим у Метохији, око Истока и на Косову у сливу реке Грачанке. У оквиру тог црквеног властелинства било је 75 села и заселака и 9 катуна са 514 породица влаха са српским именима и презименима, па се може рећи да је у та 9 катуна било и српских сточара. И у овој повељи, се при одређивању међа, помињу више десетина села са српским именима и презименима.

Имања Грачаничког властелинства простирала су се у јужном делу Косова у виду правоугаоника између Приштине, Урошевца, Гњилана и Новог Брда. Оно је имало више од десетине села, рибњака и пашњака са ергелама коња и друге стоке, воденица, поточара, пчелињака, соколара и занатлија. У Грачаничкој хрисовуљи се помињу и слободна српска села и сточарска насеља са српским именима и презименима.

Становништво и насеља записана у Турским катастарским књигама 1455. године

Турци су нашим крајевима владали више од 500 година, и за тај дуг период времена они су у њиховим административним центрима оставили драгоцена писана документа: списе, натписе, одлуке, фермане, судске пресуде и друга законска документа. Да би наметнули дажбине (десетак, порез, данак у крви и сл.) турске власти су попут старијих народа (Кинеза, Индуса, Египћана, Месопотамаца и др.), сваке прве, друге или треће деценије, вршили катастарске пописе становништва у свим освојеним балканским земљама почев од владавине њиховог емира Орхана 1326. па до престанка турске власти на Балкану, 1912. године. У нашим крајевима турске власти су вршиле катастарске пописе становништва од 1455. године. Значајнији пописи су извршени у следећим санџакатима: призренском, дукађинском, скадарском, скопском, смедеревском, сарајевском, никшићком, вучитрнском и другим.

Исламизација српког становништва у Призренској котлини и у Подримљу

По статистици Јована Цвијјића у Призренској котлини и у једном делу Подримља је крајем XIX века било 644 куће исламизираних Срба. Од тог броја порекло становништва није испитано за 134 куће, док је испитиванје обављено код 36 породица, односно 510 кућа. Мухамедански Срби су тада имали свега 7 породица са 61 кућом старинаца, знатно мање него православни Срби на истом простору и у исто време.

Више од 50% досељеника чинили су избеглице из Карановца (данашњег Краљевв). Њих је било 9 породица, 240 кућа и сви су живели у Ораховцу. Њихови потомци и сада чине већину Мухамеданаца у Ораховцу. На другом месту по броју кућа су пресељеници из села у село, чије се порекло није могло утврдити. Они су имали 6 породица са 49 кућа.
Према броју кућа чије је порекло испитано, најбројнији су досељеници Мухамеданци из Подримља (31 кућа) , потом из Бугарске (1 породица, 29 кућа), Дебра (24 куће), митровачке нахије (19 кућа), Вучитрна (15 кућа), Куча (14 кућа) и Босне (11 кућа).

Мухамедански Карановчани, како их Јован Цвијић назива, нису досељени сви одједном, али се зна да су овамо дошли пре Првог српског устанка (1804. год.). Само је једна породица овамо прешла пре "пре 130 година" од публиковања Цвијићевог рада. Остале породице свој долазак бележе пре 250 година, а неке и пре 350 година. Јован Цвијић сматра да су ови последњи избегли Мухамеданци, у ствари Мухаџири из времена Аустро - турских ратова од 1690. и 1718. године.
За све ораховачке Муслимане зна се да им је матерњи језик српски и да су њихови преци по старом крају били Срби и да су тамо примили мухамеданство. У време испитивања они су у потпуности сачували матерњи, српски језик, али већ тада преко њихових женидбених веза и купопродаје са околним становништвом арбанашког порекла, почео увлачити и арбанашки језик.

У процесу турчења у неким селима Подримља и суворечком крају, Јован Цвијић је забележио неколико карактеристичних детаља. Он сматра да је исламизација у Подримљу отпочела крајем XVI века. У планинском селу Деловце општина (Сува Река), Јован Цвијић је затекао 12 кућа православних Срба и 14 муслиманских кућа из исте српске породице. Они су старином из Куча, североисточно од Подгорице. Отуда су њихови преци, два брата, 250 година пре штампања рада досељени у село Дубрава (сада Рандубрава), источно од Велике Круше. Одатле су касније прешли у Деловце и у том селу је један од браће примио ислам.
По попису из 21.03.1981. године село Деловце у суворечкој општини имало је 589 становника и скоро подједанки број: Албанаца (292) и Срба (296) и једног Црногорца. Овде су временом исламизирани Срби прихватили Албанску народност. За време Немањића село Дубрава имало је 30 српских кућа. Турским пописом из 1485. године под именом Горња Радиљовича бројало је 17 српских кућа, а у саставу Хочанске нахије 1571. године под именом Радина Дубрава имала је 25 српских кућа.

Сличан процес турчења у то време обухватио је и становнике села Мовљана (општина Сува Река). У њему је тада било 21 кућа, све од једне породице, односно, 10 кућа православних Срба и 11 кућа мухамеданских Срба.
У 1981. години у Мовљану је постојало 282 албанских (мухамеданских Срба) и 168 кућа православних Срба, однносно, укупно 450 кућа.
У испитаним селима Призренске котлине било је 2 породице са 6 кућа Срба католичке вере, 53 куће Арнаута мухамеданске и 24 куће Арнаута католичке вере, 52 куће Цигана православне и 10 кућа Цигана мухамеданске вере.

Влашко становништво у Ораховцу и његовој околини у средњем веку

Сеоско становништво у средњовековној Србији чинили су земљорадници (меропхи) и сточари (пастири). Земљорадници су у већини били Срби и живели су у сталним сеоским насељима.Сточаре у Србији су чинили сиромашнији становници из балканских земаља: Грци, Аромуни, Румуни, Срби, Македонци, Бугари, Арбанаси, а касније и Турци. Сточари су живели у привременим номадским насељима која су носила различита имена: појата, мандра. склон, стан, бачило и катун.

На српским планинама јужно од Саве и Дунава поред најбројније групе словенских сточара, долазили су и сточари номади Аромуни из тесалије, Епира и средње и јужне Албаније. Аромуни су у Србији називани Цинцарима или Власима. Српским владарима траварину или испашу су плаћали и румунски Власи. Временом су се сточари везивали крвљу и прелазили из привремених у стална сточарска насеља и сви су добили заједничко име Власи. Тако су латини у далмацији и хрватском приморју српске сточаре називали Власима, док су Турци све сточаре на Балкану без обзира на њихово порекло, такође, звали Власима.

Између сељака и сточара постојале су знатне разлике у њиховим правима и обавезама. Положај сточара је био повољнии. Они су имали чврсту организацију са изграђеном војном и грађевинском хијеархијом (послушност према сво старешини), већу личну слободу, могућност чешћег кретања због пашњака, док су ратари имали своје баштине и веће обавезе према држави.
Сточари су непосредно били подчињени само крупним феудалцима и цквеним властелинствима. Да би сачували сточарску производњу, српски владари су доносили посебне законе о Власима. На пример у светостефанској повељи пише: ''...а ово је закон људима црквеним...'' и ''...а ово је закон о Власима...''. У Арханњелској повељи пише: и '' Закон Србима '' и и '' Закон Власима''.
У сличном положају сточари су остали и почетком турске владавине, када су њихове обавезе биле везане за крупне феудалце и за ситну властелу. Зна се да су сточари најраније признавали турски феудални поредак, ступали су у државну службу и колективно прелазили из православља у ислам.
У српским повељама Власи су издвојени у посебни друштвени слиј. Њихова насеља приложена су великим манастирима и постали су њихови метоси. Влашка насеља и становници у њимамахом носе словенска, српска имена, али и имена других народа.

У Немањиној повељи из 1198. године записана су имена два влашка насеља: радево и Ђурђево са 170 Влаха. У Милутиновој повељи 1314. године помињу се ови влашки катуни: катун Пијанац, катун Шишатовац, катун Бугарски, катун Бараљевски, катун Црсуловац, катун Бабојевац, катун Смудирог и катун Војсиловац.
У 24 влашких катуна записано је око 1840 домаћина кућа и њихових сарадника са српским и хришћанским именима.
На подручју некадашњег среза Подримског и у његовом граничном појасу, у Средњем веку је постојало 6 сточарских насеља која су у Арханђелској повељи записана као влашки катуни. Душан Немањић је та насеља дао Арханђелском властелинству. У повељи су записани ови катуни Влаха: катун Гунцати, катун Блаце, катун Голубовци, катун Добрушинаца Јанчишта, катун Кострчана и катун Пинушинци. Међутима, имена и презимена домаћина кућа и њихових сродника су у већини словенска (српска), а мање цинцарска, па би се могло рећи да су и ти "Власи" у већини били словенског порекла. У прилогу наводимо податке за исвесне катуне "Влаха".

Цигани или Роми

Цигани или Роми потичу из екваторијалних и пустињских области, углавно из Индије, Средњег и Блиског Истока, Египта, Етиопије, средње Африке и Јужне и Средње Америке. Поред једнородних, има и мелеза насталих мешањем бракова. У европским земљама Цигани живе још из Средњег века.
Тихомир Ђорђевић је константовао да су Цигани дошли у Србију са три стране и да се деле у три групе: на турске (долазили постепено са Турцима), влашке (из Румуније) и Беле Цигане постале мешавином Цигана и словенских народа.
Цар Душан је једну групу Цигана одредио одредио манастиру св. Арханђелима за рад на одржавању помоћних просторија 1348. године.

У Ораховцу и његовој околини Цигани су константовани у XVI веку. Они се сада разликују по боји коже, физиономији, говору, вери, и обичајима. Једна група српских Цигана је православне вере, доста црне боје коже и верује са да су дошли из Срдњег и Блиског истока.
Друга група је прелазна, постала је из мешаних бракова српске сиротиње из Прекорупља и Паткова са Србима из Ораховца и околних села. Имају нешто тамнију боју коже од Ораховачких Срба, али су по физиономији слични.
Муслимански Цигани се деле на две групе, на праве Цигане, који говоре сопственим циганским језиком али познају и српски и шиптасрки и Мађупце, који говоре мађупским али и српским и шиптасрким језиком.