Попова кућа

Попова кућа Стара кућа попа Глигорија Баљошевића, некадашњег пароха ораховачког, рођеног 1891. године. изграђена је у периоду 1924. – 1929. године. Својом, за то време, импозантном величином и изгледом, сведочи о тадашњем угледу свештенства у старој Србији. Кућа је троспратна, са три засебна улаза, изграђена у „Г“ профилу и са украсном фасадом од жутог малтера. Поред куће се налази стара градска чесма, по попу названа „Попова чесма“, која је пресушила осамдесетих година, када је изградњом пута прекинут њен цевовод, којим је хладна изворска вода била доведена са подножја оближње планине. Током бурне историје, често пута је мењала своју намену. За време другог светског рата у њој је била смештена италијанска војска, која ју је претворила у касарну током своје окупације овог дела Метохије. Након другог светског рата, непосредно по ослобођењу, у њу се сместила ослободилачка партизанска војска.

Када су комунистичке власти ухапсиле и на три године заточиле протојереја Глигорија Баљошевића у затвору у Нишу, под оптужбом да је код локалног српског становништва агитовао и организовао их да гласају за Краља Петра, уместо за Тита, у њој је смештен општински Одсек за унутрашње послове са жандармеријом, која је имала и свој затвор. Након тога кућа је била претворена у школски интернат, у којем су становали ученици из околних села. Кућа је 1954. године враћена власнику – протојереју Глигорију Баљошевићу, који је девет година касније, 1963. године преминуо у 72.-ој години живота и сахрањен је уз темељ ораховачке цркве Успења Пресвете Богородице, а његови наследници су је 1985. године продали суседној породици Кујунџић, у чијем се власништву и сада налази. Српске послератне општинске власти су имале идеју да је, у сарадњи са црквом и уз одобрење, сада већ покојног власника, реконструишу и претворе у музеј