Рад световне основне школе у Ораховцу 1866. године

Слично као и у Призрену, обнављање образовног рада са српском децом организовано је и у Ораховцу у времену 1850-1865. године на иницијативу ‘’старошколаца’’. Настава се изводила најпре по кућама имућних ораховчана, потом у једном скромном одељењу у веденици Младена (Дане) Симића на Дулском потоку, око 100 метара од крашког врела Дуло. Нешто пре 1865. године ораховчани су од Црквеног одбора, цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, затражили да им тај одбор додели једно одељење у згради Црквеног одбора која се налазила у црквеном дворишту у којој је била и Крстионица.
Одбор је усвојио родитељски захтев и учитељ ‘’старошколац’’ је наставио са радом у знатно бољим условима. Када су сређене просторне прилике Школски одбро те школе обратио се за помоћ Сими А. Игуманову и руском конзулу И.С Јастребову за помоћ. Ови су њихов захтев са задовољством прихватили па је школа почела да добија не само новчану , већ и стручну помоћ.
У тој помоћи и раду ораховачке световне основне школе у Ораховцу, Петар Костић је записао да је у том месту, благодарећи Сими А. Игуманову,
школа отворена месеца септембра 1866. године, а затим навео редослед имена и презимена учитеља који су радили у тој школи, а то су били:

- Илија Спасојевић, студент Кијевске духовне академије у Русији, родом из Босне који је остао у школи радећи само те године 1866.
- Василије Глигоријевић, родом из Вучитрна, дошао је за учитеља у ту школу 1867. године, али се не зна колико је остао у њој.
- Илија Бећировић-Спасојевић, старошколац и учитељ, а доцније свештеник Веикохочанске парохије.
- Сима Шијак, из Призрена је био старошколац и учитељ, а доцније поп Великохочанске парохије.
- Јанићије Ђурић, је родом из Призрена, страошколац а касније поп Великохочанске парохије.
- Милан Јанковић, родом од Васојевића, свршени београдски богослов, ступио је на дужност септембра 1873. године и радио до маја 1876. године. Он је због личне и опште несигурности, која је настала у то време, услед устанка тог народа против турске власти у Херцеговини морао да напусти Ораховац, јер су му претиле месне потурице и Арнаути из оближњих села. Пошто је Милан напустио Ораховац, школа није могла да ради 14 година све до 1889. године. - Благоје П. Кујунџић, свршени призренски богослов из 1887. године родом из Ораховца, радиио је 1889/1890. године.
- Сава Никшић, свршени Призренски богослов из 1885. године родом из села Драјжићау средачкој жупи, радио је од 4 новембра 1890. године до 20 августа 1891. године.
- Петар Миловановић, свршени призренски богослов из 1896. године радио је до 1901/1902 школске године.
- Марко Кецовић, призрени свршени богослов из 1897. године родом из Призрена радио је у тој школи од почетка 1902/1903 школске године.

Школа је била подигнута близу саме цркве. То је била мала зграда од слабог материјала. Која је између два светска рата изгорела.

Рад основних школа у Ораховцу и његовој околини од 1912 до 1941. године

После првог Балканског рата и повлачења Турака са ових простора, у Ораховцу и његовој околини је настављен рад у српским основним школама у којима су, поред одговарајућих годишта уписивани и ратом ометани, де до три године, старији ђаци. Од почетка првог светског рата у новембру 1914. године, до краја тог рата у децембру 1918. године, односно за време четворогодишње окупације од стране Бугара и Аустријанаца, српске основне школе на овом подручју нису радиле. У периоду између два светска рата од 1918-1941. године у Ораховцу и његовој околини било је седам основних четвороразредних основних школа са око 800 ученика и 13 учитеља. Настава у тим школама се одвијала искључиво на српском језику. Школе су постојале у овим местима: Oраховцу, Великој Хочи, Зочишту, Ретимљу и Ратковцу. У Ораховцу се настава одвијала у три школске зграде. Прво, у згради која је постојала у дворишту цркве Успења Свете Богородице (вероватно од 1871. – 1912.), потом у згради конака Пећке патријаршије (која и сад постоји, али у приватној својини), на левој обали Дулског потока, на углу, одакле почињу три улице : Грковића, Колашинска и Витошевића са кованицом и у трећој, новој школској зради која је подигнута 1934. године ’’Страна’’, десно од пута Ораховац-Ђаковица, на самом излазу из старог дела Ораховца. Између два светска рата у основној школи у Ораховцу службовали су ови учитељи:
- Живко Шорић, родом из Ораховца, службовао у времену од 1925-1932. године.
- Петар Дедић, родом из Ораховца, службовао од 1925-1936. године.

Стање у образовању после Другог светског рата

Само варошица Oраховац је 1948. године без школске спреме имала 4295 становника, са основном школом 1129, са нижом средњом школом 137, са факултетом 4 становника.
Со 1952. године ученици спске националности наставу су похађали у посебној Основној школи у згради Конака Пећке Патријаршије. Исте године било је 5 српских одељења са више од 180 ученика. Након тога ученици су добили нову зграду и школа је прерасла у осмогодишњу са више одељења и имала је ученике шиптарске и српске националности.
Према извештају начелника и школство општине Ораховац Витомира Михајловића школске 1983/84. године у Ораховачкој општини је било 37 основних школа од којих 24 осморазредних, 9 четворогодишњих, 6 шесторазредних и једна петоразредна. Више од 95% школских зграда изграђено је после Другог светског рата. У тим школама је било 523 одељења са 15336 ученика и 628 просветних радника.
Више од 80% наставног кадра имало је потпуне кфалификације. По националном саставу више од 14000 је било шиптарске а око 1600 српске националности. Развој средњих школа датира од 1947/78 школске године. Српска нижа гимназија приликом оснивања 1947. године имала је 28 ученика, а шиптарска 30. Број ученика са наставом на српском језику у првој деценији рада средњих школа био је два пута већи него 1983. године.
Смањивање броја ђака је настао услед постепеног исељавањасрпских породица. У 1983. години у Ораховцу је постојао средњошкослки центар за усмерено образовање ученика који је носио назив ‘’Рамиз Садик’’. У њему је било 41 одељење, 1305 ученика од којих 196 ученица. У оквиру центра постојале су јаке четири истурене школе у селима: Велика Хоча, Ратковац, Малишево и Велика Круша.

Стање у образовању након уласка КФОР-а 1999. године

Све до уласка КФОР-а 1999. године у Ораховцу су постојале две основне школе Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, као и гимназија Ораховац. Након уласка КФОР-а Срби су били приморани да се повуку у горњи део Ораховца где су били смештени већина Срби. Из доњег дела Ораховца Срби су морали да се повуку зато што су многи од њих киднаповани, убијени, протерани из својих кућа. У горњем делу је тада постојао дом 4. јул који су Срби сопственим новцем сакрадили сале за испраћаје у војску и прославе. У дому 4. јул је 1999. године 29 новембра адаптирана зграда за одвијање наставе обе основне и средње школе зато што су зграде у доњем делу Ораховца биле недоступне за ђаке и наставно особље.
Тада је основна школа бројала између 150-170 ђака, а гимназија око 160 ђака. Настава се одвијала у истој згради у две смене, гимназија пре подне а основна школа после подне. Због свакодневних напада и провокација број становника се смањивао, а самим тим и број ђака, да би у једном моменту број ђака у гимназији био три. У четвртом разреду један ђак и у трећем разреду два ђака.
Данас имамо једну основну школу Доситеј Обрадовић, у којој има 37 ђака и гимназија која има 12 ђака.