Лазар Кујунџић

(хх.хх.1880 Ораховац - 25.05.1905 Велика Хоча)

Родио се пред Лазареву суботу 1880. у Ораховцу у Подрими. Основну школу завршио је у месту, а затим Призренску богословију. Прве учитељске дане провео је у Призрену а затим је 1902. пребачен у Кичево. Још од 1902. био је заговорник стварања српске четничке организације која би штитила српско становништво Пореча од насртаја чета ВМРО и муслиманских пљачкашких банди. Након Илинденског устанка бацио се на посао организовања првих српских чета и револуционарних одбора. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић која је 1903. посетила пострадале крајеве носећи хуманитарну помоћ.

Том приликом се Кујунџић упознао са Саватијем Милошевићем и Војиславом Танкосићем. Њих тројица створили су Битољски четнички одбор и омогућили одметање прве српске чете Мицка Крстића у Поречу у сарадњи са Јованом Ћирковићем, секретаром Велешко-дебарске митрополије, и битољским наставником Алексом Јовановићем Коџом. Иако добар организатор четничких одбора из којих је деловао под маском учитеља, није се задовољио организаторским радом, већ се у зиму 1905. пребацио у Србију решен да се врати као војвода.

Као четнички војвода борио се на Челопеку 29. априла 1905. након чега се са осталим четама због бројних потера морао вратити у Србију. Решен да стигне до Пореча по сваку цену, заједно са Саватијем Милошевићем кренуо је преко Косова и Подриме са намером да се након преласка ових области преко Шар планине пребаци до Пореча.

У близини родног села, у Великој Хочи јавио се на бесу свом пријатељу Албанцу, који их је примио у своју кулу а затим погазио реч и дозвао турску војску и остале Албанце. 25. маја 1905. развила се борба у Великој Хочи у којој су четници пружили херојски отпор. Нико од четника није преживео борбу док су губици турске војске и наоружаних Албанаца биле велике. Након погибије Кујунџића, његова мајка је позвана да препозна леш сина. Мајка је одбила да приђе лешу и уздржала емоције како не би угрозила родбину у околним селима.

Погибија четника у Великој Хочи

26. МАЈА 1905. године у зору пробуди ме куцање на мојим обрним вратима. Помислим да се није нешто случајно десило блиском рођаку моје , па похитао да ми то јави, или какву хитну помоћ потражи, зато устадох и опрезно, као свакад у таквим приликама, приђох вратима и питах ко је то?
- Ја сам одговори старачким и дрхтавим гласом.
- Али ко си ти?
- Ја, Мојса, из Големе Оче.
Отворих врата и видох старога Мојсу, који дрхташе од старости, неспавања и ноћног путовања, четири пет сати и то странпутицом преко брда и долина, па и страховања, те га одмах уведох у кућу.
Кажи, ако Бога знаш, каква те голема невоља натерала да ноћу путујеш, па овако стар?
- Не салде (само) голема невоља господине Петре, но још голема жалост натера ме да дођем да ти кажем каква је несрећа и жалос била код нас, а ти да јавиш нашем консуле у Приштину и он да зна.’’
И бришући сузе Мојса, настави:
‘’Јучер рано у јутру дошле неке комите и стале близу нашега села у Чукарин Поток’’. А мој син Тома доша са њима па се слега до наше куће да моја стара направи ручак и донесе. Стојан Маниташ и Младен Чукара, наши сељани који су дошли са комитама, остали су код њи, а поп Ђорђе из Долца негде се изгубио. Пошто моја стара справи ручак, она га понесе и то леба и пиће у бисаге, и тепсију са питом на главу, а у руке крчаг са водом. Идући код њих, она неје опзила како их је пуда Љама видео и пошто је знао да ми немамо аргате у наше лојзе, ишао да види кому се носи ручак.

Тако је Љама тајно дошао до комите, сео код њих и разговарао. - ‘’Ја не знам , господине какви беху ти људи: једно што стадоше близу села, у сред бела дана, а друго што пустише Љаму да раструби како дошле комите и да се наоде. Па нека је просто Јабајџијама, ама како могоше наши људи, а нарошито Лазар Крстин из Равца тако да учине. Па ајде што стадоше иза нашег села него што взден седеше у тај потокч него што се предвечер слегоше у село – вуцима у уста! И за мало да пукне пушка између куће Маниташа и пудара Љаме око тога, кој ће комите да прими у своју кулу, па одржа мегдан Љама, те их уведе у своју кулу.’’ А већ је раније раструбио да су дошле комите де се наоде, те из Равца потрчаше и мештани Турци, џандари и војска. Мнозина Арнаути улегоше у кућу те насупи битка. Комита се добро држаше. И кад Арнаути видоше да им три четири погинуше и толико ранише, они принесоше сламу и запалише кулу. Тада се видело да су салде двојица остали жива. Они излегоше из куле и сами погинуше.’’
- Пошто ми све Мојса исприча, и мало одмори, врати се натраг за свога сина Тому. Ја то брибележих, написах писмо г. Милану Ракићу нашем конзулу у Приштини, и одмах посла по своме тајном писмоноши Јефти Томићу – Топалу.

Тек што беше освануло упаде у моју кућу поп Ђорђе. А моја кућа беше увек под полицијском присмотром, и ако врло опрезно. По његовом казивању овде, да изнесм имена лица, која, су сем њега, били у чети: Саватије Милошевић, Жика Миловановић поручник из Крушевца, Лазар Кујунџић учитељ из Ораховца; из Сиринићке жупе: Станиша Н. из села Драјковца, Станој Стаменковић из села Готовуше, и Таса Н. Из села Штрпце; Из села Велика Хоча: Тома Мојсић, Стојан Маниташ и Младен Чукара, а из села Коњуха на Косову: Коста Караперић.

Суља Мула Абазовић је први ушао у кулу код четника и са покојним Лазаром кренуо водити извесне преговоре, ја се за ову потребу обратих г. Петру Дедићу учитељу у Ораховцу да именовага Суљу саслуша и то мени пошаље.

Господин Дедић је одговорио:
Суља Мула Абазовић умро је пре два месеца. По фису и крви он је од мојих, чији су се старији потурчили, раније сам о овим стварима разговарао са њим, а сада сам разговарао са Џемом Крндалићем сједним који је после Суље ушао у собу код четника због тога што му је Суља рођак те се њега побојао. Дакле чим се Суља појавио а још се није попео на последњи басамак, како су врата од собе била отворена, опази га Лаза и без дугачке пушке изашао и обема рукама наслонивши се на диреке од врата поздравио се са Суљом.Суљи је било чудно због чега га овај ословљава са ‘’Аџа Суљом’’ не познавајући га.
Разумео се, упита га од чијих је од којих пошто га познаје. Лаза је казао да је Лазар Кујунџић, али Суља и поред овога није знао које јер се Кујунџићи раније нису презивали тако. Када му је казао да је Лаза Крсте Цвејиног, тек онда је Суља знао које тај Лаза.

‘’Није трајало дуго, Лаза му је понудио не за спас свију добру награду, већ за њих тројицу и Суља умало што није пристао. А да је пристао био би лом између самих Ораховчана, а они би вероватно утекли. Но Суља не само што је имао највише Отњанаца у Хочи , а и Лаза је по фису От, увидео је да је све за то доцкан. Сео је онда са њима и лепо разговарао; близу њега је близу седео Џема Крндалић, који је ту нађен и узео Саватијев карабин. У то , у колико је соба била препуна Ораховчана јер је сваки хтео да види како изгледају комите, стигао је и јузбаша, који је хтео и радио да му се комите предаду. Видевши колико је сати пукла је Саватијева пушка и ранила јузбашу. Лампа се није угасила од пуцње карабина.
Пукла је мартинка Мустафе Ребића и погодила Лазу. Када се лампа угасила и ко је могао да утекне на врата, утекао је, а који су остали у соби они су пуцали, не знајући на кога пуцају.’’ Суља је пре него што је дошао јузбаша утекао, а Џема је остао.
Суља није рањаван и није пак Лазу убио. Он је први ушао и веома се деликатно држао за награду. Хтео им је помоћи, јер је био веома халапљив за новац, али није имао времена да се о томе са својима поразговара.
Џема рањен, а у неко доба ноћи кад је престала пуцњава, узевши Саватијев карабин, пошто му је споља помогао Дануш Ђељ Злоногић, гурнувши полако врата, јер су била и изнутра подупрта са две брзометне пушке, изашао је напоље. Онда је пукла још једна пушка која је тога Дануша на место оставила мртва.

У тој борби од Ораховчана муслимана погинули су: Мустафа Дане Ребића, Маље Вележанин, син Раме Але Салаовог, Абдул Зибер Рамаћ, Дануш Злоногић и један војник. Рањени су: Џемаилија Крндалић, Дестан Мердић, Имер Мула Арић и јузбаша.

Од четника напослетку на улици убијен Коста из Коњуха и поручник Жика.Они су Призрену сахрањени, а Лаза је у Кули изгорео и само трупови им сахрањени код развалина бивше цркве Св. Илије у Великој Хочи. Изгорела су и тела тројица муслимана. Ово што Вам писах сушта је истина. Топло вас воли и поздравља Тодор Дедић.

Поменути Младен Чукара и Стојан Маниташ, који са четницима бејаху дошли, тек су у селу сишли са комитама – они су се сакрили и спасли. Али је Тома син пок. Мојсе љуто настрадао. Јер њега бејаше патрола ухватила на путу за Призрен.

А разјарени мухамеданци у Призрену тек угледаше везаног јадног Тому, трчаше за њим и на очиглед жандарма и војске немилице га тукоше чим стигоше, да бејаше чудо како све то Тома Издржа. Њега предадеше суду који га осуди на пет година на острву Родосу. Докле бејаше у затвору слаше му понешто новчане помоћи. Тада бејахе секретар Рашко-призренске митрополије.

Благодарећи Младотурској револуцији 1908. године, Тома се ослободи после три године. И поп Ђорђе лако прође према ономе што га имађаше стићи. Он се беше раније растао од четника, отишао у село Зочиште и преноћио код пок. Попа Ђуре Стојановића да сутра-дан у сред бела дана упадне моју кућу.
Пошто смо разменили неколико речи о четницима која има се догодила, ја га спроведох кроз Богословију у кућу пок. Николе Х. Јовановића, народног првака и патриоте, где је Ђорђе био сигурнији.

Сада је требало мислити како је требало да се изведе из вароши. Јер власт као да беше назрела у којем се српском крају налази Ђорђе, те бејаше поставила стражу на крају двеју улица, којима је имао проћи и то нешто више тадашњег богословијског врта и више развалина цркве Св. Петра. Да га не бих могао ко позвати спремих му нешто одела од белог сукна и набавих маказе и аршин сеоских терзија, које је имао обесити о бедрима, абелом марамом завити браду.
Пошто стража стајаше на реченим местима једини дан је био среда да се провуче јер је тог дана била чаршија. Тако и Би. Поп Ђорђе прође поред саме страже више развалина цркве Св. Петра и тако се спасе, а мени скиде са душе један претешки терет.

Због погибије Ораховчана Мухамеданаца у борби са комитама, не хтедоше даље да остану у Ораховцу блиски рођаци Лазе, неке друге обележене породице и две које бејаху у отвореном непријатељству не само са мухамеданцима у Ораховцу него и са околнима. То бејаху Дедићи и Јовићи. А пребеже свега десет породица са свега 76 својих чланова.